RSS

San (1) – Odoše na sijelo

03 Nov

Priča li je, san li je, java li je? Biće ipak da je samo san!

Piše: Nadan Filipović

Reuf je bio profesor biologije. Do 1990., tačnije, do penzije. Tako se predstavljao. Po inerciji. Naviko jer su ga svi uz Bistrik i niz Bistrik pozdravljali – „Đe s ba profesore? Kako je? Šta ima, šta nema?“ A bio je nastavnik, odnosno učitelj koji je uz rad završio VPŠ. Vanredno.

Njegova supruga Behija, bistrički opšte poznatija kao Behka, bila je prodavačica u granapu poviše škole. I ona je otfurala u malkice prijevremeniju penziju iste 1991. godine. Šifra invaliditeta – spondiloza kao moguća posljedica osteoporoze i stalnog stajanja u granapu. Komisija na Ilidži tako napisala i potpisala.

Skućeni na Grbavici. U Rave Janković. Veći jednosoban, adaptacijom pretvoren u dvosoban sa upola smanjenim dnevnim boravkom. Malehna kućica, golema slobodica! Život miran. Svakodnevan. Baš penzionerski, a lete lete laste, „pemzijica“ raste. A i redovna. Kćerka Lamija udata za „miješanog“ Rajka, al zetonja i nije loš. Inžinjer jake struje. Žive u Švedskoj. U Solni. Lijepo im. Imaju dva sina. Alena i Damira. Svakog ljeta dođu kad su na prolazu za stalnu julsku destinaciju. Zaostrog. Godinama kod iste dalmatinske nonice.

I baš kad su se ufurali u svoj penzonerski san i kolotečinu svakodnevnog reda i mira naoblači se nebo iznad Sarajeva. Reuf sve češće bulji u dnevnik, pa onda vinta radio, u uho se pretvara, šuška po cijeli dan Oslobođenjem i sve podhukuje – „Behka, Behka, nešto se iza Trebevića valjaaaa!“. A ona? Samo ga alčački presječe osmjehom i pojednostavi – „Haj ba Reufe? Ne budalesaj. Sve će to biti opet isto samo da se uvede ova nova demokratija. Izmahaće se tim partijama, smiriće se, a svako čudo u Bosni je za heftu il dvije, al ne duže! Uostalom, kako drugi, bome i mi!“

Na to se Reuf apaurinski smiri. No, ne zadugo.

Taman prije nego što će biti blokirana Grbavica njih dvoje se spremili u goste. Reufova sestra Rabija i muž joj Hilmo slavili četrdesetogodišnjicu braka. Nije im se išlo. Ali, ko će odbiti i izvuči se. I nije šala. Četri banke! U komadu. Bez povišena glasa ili, gluho bilo, šamara. Međutim, obadvoje su osjećali da se ne trebaju micati iz svog „dvosobnog“ stančića u kojem su kao hrčci pred zimu napunili veliku škrinju mesom i povrćem, te navukli konzervi, đemova, kafe, šečera, soli, Zdenka sireva, kiseline, luka, krompira i masu drugih trajnih namirnica u tolikoj grozničavoj mjeri da su se vrata špajza morala oprezno otvarati jer je špajz bio „sortiran“ od poda do plafona.

–        Haj ba Reufe, ne brigaj se. Posjedićemo i oko deset na taksi, pa nazad kućici.

–        Peke Behka! – saglasi se Reuf, a i šta će drugo prozboriti.

Sijelo se oteglo. Ni primijetili nisu, a ono ponoć. I jače. Pozdraviše se, izljubiše se, pa pođoše da zaustave kakav taksi da ih odbaci do kuće. Dok su stajali između mračnih kuća Reufu se učini kao da se negdje skupilo na desetine seoskih svatova koji su vileni šenluk počeli začinjavati pijanom pucnjavom.

Profura nekoliko taksija. Džaba mahat. Naja. Kad, jedan prikoči.

–        Đe bi?

–        Rave Janković!

–        Zaboravite!

–        Šta ba zaboravite?

–        Čekajte dok se razdani. Pametnije je svako jutro od večeri. Dole se opasno puca. Grbavica je, tako mi jarani kažu, totale i frontale blokirana. Priča se da ljudi glave zijanjivaju.

–        De nas povezi. Platićemo duplo.

–        Nema teorije. Kaki! Hajte đe ste dosad bili. Da je neđe ovda, hade i nekako. Al Grbavica! Jok!

I otfura niz Soukbunar.

Šta će nego uz basamake, pa kuc-kuc.

–        Ko jeeee?

–        Mi se povratili.

–        Aaaa! Šta vam bi? Da niste štogoderce zaboravili?

–        Nije. Nego, ne može se na Grbavicu. Kažu puca se. Valjda će sutra biti sve u redu. Nemamo izbora neg u vas prenoćit.

–        Ma, hajte bujrum. Bez problema. Evo saću vam raspremit kauč u primaćoj.

–        Eeee, moja Rabija i moj si mi Hilmaga. Baš se zakuha iznebuha. Al sutra je dan, a po danu mora biti rješenja, pa ćemo, ako bogda, sutra našoj kućici. Danska je pamet pametnija od noćne. Vazda bilo.

Ugasiše svjetla. Majski povjetarac se poigravao sa storom. Pucnjevi su šarali mrakom, pa bi načas zamukli. Pa opet. Behka odmah zahrka. Reuf je već uferčenim „zahvatom“ prebaci na stranu. Prestade, ali Reufu sna niodakle. Otvori prozor i naklati se na sims. Neđe u komšiluku se čula muzika i pjesma. Kao neki ženski šapat iz daljine – ni bajrami više nisu kao što su nekad bili. Popuši jednu za drugom tri preostalie bijele Drine i zgužva praznu kutiju. Ne savladava ga san, već umor i tjeskoba. Naslućivao je golemo zlo, ledeno, a njegovo drugo ja ga je neuspješno tješilo. U predvorju sna koji je bio više mora podsjeti se na svoje gaće, potkošulje, košulje i sve čisto i složeno u regalu.

–        Joj, zamisli da moramo duže ostati, a ni preobuke nikakve nemamo.   Ma šta ti je? Sutra smo u stanu. Svako čudo za tri dana! Posebno u Sarajvu.

Prispa u razdanivanju i zlokobnoj tišini.

(nastavak sna slijedi)

 
Comments Off on San (1) – Odoše na sijelo

Objavio/la na 03/11/2012 u Nekategorizirano

 

Komentari su isključeni.

 
%d bloggers like this: