RSS

San (4) – Ponovo na Grbavici. Nogom

26 Nov


Priča li je, san li je, java li je? Ipak samo san!

Piše: Nadan Filipović

Mitar u hodu lista Reufove dokumente. Zastade. Malo. Ponovo ih pregleda i vrati. Problijedi. Šuti Reuf. Šuti Mitar. Šute u tal. Vuku se polako prema Rave Janković.

– Znam ja tebe Reufe.

Reuf zastade, pa drhtavo propiskuta – Ssssine dragi, mmma šta sine, unuk mi moreš bit, pa nije vala red da samnom starim praviš ššššegu. Nikad me vidio nisi, nikad te vidio nisam. A ti mene, ko biva, zzznaš?

– Znam, znam. Ti imaš kćerku Lamiju, zeta Rajka, imaš dva unuka Alena i Damira. Oni žive u Švedskoj. Jel tako?

Reuf se sledi. Stoji. Neće noge da slušaju. Bog te mazo, pa ovi sve znaju. Kakvi li su to maksi – špijoni. Udba je slijepo maće, a ne mala maca za četničine. Baš ona najmalehnija. Ja, jebenijeh li igrača!

– Mitre sine, de, živ mi bio, gukni kako ti to mene znaš, pa da se zaokrenem u mjestu i da se vratim oklen sam vamo pošo. Da ne vilenim od te vaše tajne milicije…

– Kako neću znati! Pa, ja živim u tvom stanu. Zapo me kad se dijelilo. Imam i rješenje. Za privremeno korištenje. Imam sve Tvoje dokumente, pisma, slike. Vidječeš kad dođemo. A i ti me zapade u ovoj malo vjerovatnoj slučajnosti. Od vas osamnaest ti mene zapade, od nas osamnaest ja tebe zapade. Prije se dobije na lotu nego da se strefi vaka situacija. Ali, neka. Tako je grah pao. Više tebi, nego meni.

Reuf sjede na jedan polupani žardinjer. Okreće se ringišpil izbušenih kuća i crnih fasada. Ringišpil Grbavica! Okreće li okreće. U čevrntiju. Samo što se ne bajlisa.

– Hajde Reufe, ne boj se. Tvoj je stan, ali sad je moj. Privremeno. Dokle? Ne znam! Reko sam ti. Opet će se sve preokrenuti. Opet će bit tvoj. Daće bog. A zasad je moj. Hajmo na kafu u moj…ne, izvini, u tvoj stan.

– Pa kako ti jami baš moj stan?

– Kad se nisi dvije noći vratio, prvi ti komšija, Jovo Krivokuća, onaj zvani Zimzelen, zalijepio na vrata od tvog stana „Zauzeto – Srbin – prvoborac-ratni invalid. Ko pokuca u njega se puca. Minirato!“ Malo bio ljut na tebe što uteče vašim i to bez pozdrava. Konto unutra smjestit sinove da ti čuvaju. Pičo mi je da su neki lješinari prilazili vratima sa spremnim pajserima, ali Jovo bi uvijek izviri i reci bi toj bagaži – „Samo naprijed! Juriš! Hajmo muda pokazivat! Već su dvojica vaših kolega dobili kugle u glavu samo kad su šteku dofatili. Gledajte ostataka mozga i krvi kod vrata! Ne smijemo još čistiti dok murija ne odradi svoj poso. Lud ba čojek unutra. Veteran iz Hrvatske. Naubijo se ustaša, pa sad došo da se nakrka vas usraša….hajde, hajde ako petlje imate…“.

A mozak i krv svinjeći. Boga mi, izgleda da niko od tih „boraca“ nije smio provjeriti govori li Zimzelen istinu ili ne. Kad sam ja došao sa rješenjem, ono, znaš, zaglavlje, štembilji i još trojica kao primopredajna komisija,  onda se tek Jovo smirio, reko mi ko je u stanu živio, i pomogo mi da smjestim sve tvoje stvari i da ih popišem…

– Kakvo popisivanje, bolan ne bio! Prvo ću do mog Jove, da ga zagrlim, da ga izljubim i da mu se zahvalim…

– Nećeš.

– Zašto?

– Pokojni je. Ubio se. Skočio sa najgornje terase. Pao na trotoar pred kućom i na mjestu mrtav. Razlog? Dva su mu sina poginula u jednoj nedelji. Bajagi specijalci. Kupila vojna policija mlađ, a oni poletiše! Za srpsku! Zeleni. Ostaviše duše na Teočaku. Puko Jovo od tuge i kokno se. Pokoj mu dobroj duši.

– A Staka? Žena mu!

– otalno pobudalila. Na Sokocu je. U ludari. Po cijeli dan svezana. Ulancima. Pjeva.

Reuf zamuknu, a Mitar se samo krsti kad god spomene pokojnog Jovu. Utom dođoše i pred kuću. Stali. Više stao Reuf. Gledi zaljubljeno nekako prema drugom spratu. Eški – store iste. Na balkonu se suši veš. Na balkonu samo fali Behka sa viklerima i svojim predkahvenim kezom i onim – „Štas stao i zagledo se ko telešce u šarena vratašca? Leti, voda vrije, kahva samo što nije!“

Penju se mračnim stepeništem. Noga za nogom. Ko da ide na vješala. Valja proći pored Jovinih vrata. Mitar polako iza njega. Reuf konta – „Nije ovo slučajno. Matrak slučajnost. Naštimo četnik da ga zapadnem. Mora da će me koknit. Četnik ima debelog motiva da me likne. Behka neće nikad ništa saznati. Ona ni pojma nema gdje sam….“ Srce mu je drhturilo u grlu.

Mitar nekako „šifrirano“ pokuca na vrata. Dva puta dva kratka udarca, a onda pet puta u vrh vrata.  Pa onda zagreba sa strane, po oba štoka.

– Jesil to? – tihi će glas iza vrata.

– Jesam. Otvaraj.

Otključava se jedna bravu, pa druga, pa treća, pa konačno i četvrta. A onda se začu zveket od ona tri sigurnosna lanca. On i Behka imali dvije brave, a njihov milicioner četiri i bilesi tri lanca dopune. Mora da onda grbavički civili imaju po deset brava.

Vrata se konačno otvoriše, a iz polumraka izroni lice nake malene ženice, očiju vranih ko dva poluposrkana fildžana.

– Milijana!

Pruži ruku.

– Reuf sam! Dobar dan. Možel se?

Nježno prihvati malene drhtave prste koji samo ovlaš dotakoše njegove, pa se naglo izmakoše.

– Hajte, izvolite ili kako se i u mom selu izmeđuse govorilo „hajte bujrum!“ Ko kad je u selu mi vaših bilo triput ko naših. A svi smo tada bili naši. Da.

Nastavak slijedi

 
Komentariši

Objavio/la na 26/11/2012 u Nekategorizirano

 

Komentari su isključeni.

 
%d bloggers like this: