RSS

San (5) – Ručak i i(n)ventura

08 Dec


Priča li je, san li je, java li je? Ipak samo san!

Piše: Nadan Filipović

Sasu se tišina u srču. Skoro četiri godine su prošle. Pogledom je milovao zidove. Kao da su u njima upijene uspomene. U hodniku njihovi kreveti. Proleti mu – Eški papana! Spavaju u ganjku! Što li? Šta li him je?! Kuhinja ista. Šta li je u sobama?

Sjede u skučenom dnevno boravku. Sivi kauč. Behka i on imali zeleni. Ovaj nije njihov. Đe li je zaglavio njihov? Bog zna. Milijana kraj šporeta. Oko kafe. Zraknu! Dedo kafa! Aaaaa! Otkud Dedo kafa kod njih vamo? Na Grbavici. Široki su božji putevi, a još širi švercerski, posebno u toku ratova i nestašica. Po danu se ratuje, a po noći pomalo trguje…svako svoju arabicu gurka…

–        Mitre sine, ja sam sve ovo vrijeme konto da je neko garant opuho sve stvari prije nego što ste vas dvoje uselili? – diplomatski poče ispipavat teren.

–        Ma, jok bolan! Pusti to. Sve je u redu. Hajmo prvo popit kafu. Pa ćemo onda popričat ko ljudi.

Milijana donese veliku džezvu, šoljice i šečer u kocki. Otkad kocke nije vidio. Zamirisa kuća kafom. Udiše kahvaji.

–        Reufe, bi li vi radije iz fildžana?

–        Kakvog ba fildžana, ženska glavo?

–        Pa, vašeg!

–        Hajde, ne šprdaj se sa starim čojekom, bona ne bila. Kakvi moji fildžani, kakvi bakrači!

Nestade u sobi do ulaznih vrata i eto je sa fildžanom u rukama. Onim „pravim“, sa zlatnim mjesecom i zlatnom zvijezdom na dnu.

–        Aaaaaa! Tobe jarabi, tobe estagfirullah.

–        Ništa Reufe, bez aaaaaa! Evo ga.

Ostade zatečen. U „četničkoj“ kući pije kahvu iz fildžana, aščarile islamskog predznaka.

–        Eeee, jel legla kafa? Neka, neka, bogu vala! A sada, na poso.

–        Kakav poso moj si mi Mitre? Ako je vakat namah mrijet, vala nije radit!

–        Mila, dajdervamo blok i tacnu.

Milijana odvori najdonju ladicu i donese blok. Lipa. Smeđkasto-žute korice. Donese i jednu tacnu dobro umotanu celofanom. Na njoj Reufova francuska kapa sa pipkom.

–        Evo Reufe ovde para i dokumenata. Na tacni. I tacna je tvoja. I kapa za čitavu glavu.

–        Kakvih para i dokumenata, crni Mitre?

–        Lektimacije, rodni listovi, vječani list, rješenja o pemzijama, dvije i po hiljade maraka i šesta dvajest dolara. Američkih. Švedskih kruna šeset samo bilo. Prebroj.

–        Ma đe ih nađe?

–        Ma prvo prebroj. Dvaput. Što je sigurno sigurno. Pare su da se broje. A nađoh ti štek sasvim slučajno. Skido onu tvoju sudžuku i suhovinu, kontam bolje pojest da se ne ucrva, pa vidio da je više štoka zid zagipsan. Zagrebo šarafcigerom i ispade evo baš ova najlon kesica sa parama.

–        Nemoj me ba stara zajebavat. Našo pare i cijeli rat ostavio. Sanjam li?

–        Ne sanjaš. To su tvoje pare. Đeš sanjat vlastite pare u rukama. Keš ne može biti san. Dočim, kako vi muslimani kažete, haram bi bile za Milu i za mene. Dosta što ne možemo imat djece, pa mi više božjih kazni i ne treba.

–        Odakle si Mitre?

–        Iz okole Kalnovika. Niko mi u familiji nije lopov bio, pa đe ću se ja prvi olopovit i to s tvojim parama. Proklela bi me pokojna majka s neba. Ona je mene učila stalno i stalno, ma do dosade, govoreći – sine Mitre nemoj, pa se ne boj! Ko papagajka crna. Pokoj joj dobroj duši. Prekrsti se. Dvaput.

–        A sada ivetura!

–        Kakva inventura?

–        Ivetura od svega. Haj vamo!

Skoči i povede ga u prvu sobu. Sve njihove stvari složene i prekrivene bijelim čaršafima. U polumraku mu se ukazaše bijeli duhovi.

–        Kaučeva masivnih komada dva. Bračni krevet, masivni, sa madracem, samo uspravljen uza zid, radi prostora, komada jedan. Štrihiraj! Sto na razvlačenje, komada jedan. Stolica tapeciratih komada šes. Štrihiraš li? U ovim kutijama su tanjiri, a u ovim staklenina i escajg. Svaki komad zamotan u novine. Hočemol brojit? Ne treba, kažeš. Ništa. Onda štrihiraj jer sve je garant na broju. Tepisi, komada četri. Oprani. Frižider Gorenje odmah isključit kad je naš uključit, oprat prije toga sirćetom, komada jedan. Kolor televizor Grudig, njemački, u boji, radi, nismo ga koristili, vjeruj mi, komada jedan. Gramafon Toska komada jedan. Ploča raznih narodnih pjesama, komata šesetšes. Navijali i slušali, najviše Safeta, Zehru i Hokija, al su sve na broju. Slike, zamotate u najlone, sa zida, komada šest. Idemo dalje….Drina sarajevskih šteka, komada ćeteres…u kauču bile…

Reufu se mokra potkošulja slijepila na leđa i prsa. Bog te mazo, sve netaknuto, sve popisano, neoštećeno.

–        Samo smo koristili peć i elemete u kuhinji. Peć je čista, ko nova. Pogledaj…majke mi ko nova. To moja Milijana sve temeljito…

–        Šta ću gledat, bolan ne bio Mitre. Zamantalo mi se od inventure. Koliko je sati?

–        Tri i petnest. Imaš još dosta vremena. Sjedi. Uživaj!

–        Reuf zapali, pa će diplomatski – „E jebem ti ovaj građanski rat i one što ga zapališe….“

Na to će Mitar – „Pa što se ondak nisu građani izmeđuse klali? Što su ondak nas seljake u vojsku gonli kad je rat bio građanski? Svi smo mi Reufe pušiona stroga! Svi na zijanu osim guzica gore. Njihova su djeca sva na broju. Smjestili ih napolju, a kad se povrate sve će to bit ministri i bizmismeni. Od korpice jaja napraviše krvavu kajganu, al od kajgane se ne mogu jaja opet sčitavit. Jok bolan! Kakav građanski! Hajvanski, hajvanski!!! Svi mi mali ljudi smo ko hajvan nasafunjata mozga! Svi! Hajvan za gonit! A posebno ovi moji. A ti se o svojim prekontavaj. Neću ja. Znam ja sve nas, jebo ti sve nas!“

Reuf mudro udunu. Još su malo posjedili. Mira ga je pitala za nekog hodžu koji piše zapise. Zamolila ga je da se raspita. Došla bi da joj napravi zapis. Ali, kad se sve smiri. Kaže – mi Srbi smo uvijek više vjerovali odžama, neg li našim popovima.

I njena je majka zatrudnila tek kad je bila kod nekog odže izokole Rogatice. Zapiso joj baš jak zapis. Grande! Supet zvijezdica! Rodila petero.

–        Vrijeme je! Hajmo Reufe.

Pozdravi se s Milijanom. Zahvali se. Ona mu je nazor utrpavala onaj „Lipa“-blok, ali on reče neka ostane.

Siđoše niz polumračno stepenište. Hodali su šutke prljavim ulicama punim smeća, olupina od auta, odbačenih frižidera i peći. Kad odjednom Mitar reče – Hajmo vamo!

Uvede ga u samoposlugu. Puna svega. Kao u najmirnodopskija vremena. Mitar bira i meće u korpe. Začas se napuniše. Svega, baš svega. Reuf pođe rukom ko da će za džep. Mitar ga presječe pogledom.

–        Jok Reufe! Moje je ovo. Umjesto kirije. Ma šalim se. Ponesi i pozdravi ženu.

Kad su izašli i približili se Vrbanji Mitar ga posjede na jednu klupu. Nage mu se više glave pa će:

–        Imaš još više od pola sata za preći kod tvojih. Znaj da ja dobro znam da ćemo mi uskoro sa Grbavice. Za nas policiju to i nije neka tajna, ali šutimo da se ne stvara još veća panika među narodom. Nego, daj ti meni telefon na koji te mogu nazvat. Proradili su vam telefoni, a ja ću te znat nazvati. Ne brigaj se. Kad te zovnem dođi i budi par dana prije neg što se mi pokrenemo da idemo. Svim stanarima u ulazu ću reći da si moj rođak Risto iz Draca. Samo šuti. I ako što rekneš reci srpski il ekavski. Znači, puno ne progovaraj da ti nešto tursko ne izleti. Da ne primjete da nisi naš. Jezik glavu sječe. Kad mi izađemo ja ću te zaključati, a prije toga ćemo iznutra osigurat vrata sudvije željezne štange da se ne mogu lasno izvana provalit. Metnuću pravu naljepnicu „Zapečatila vojna policija. Ne ulazi. Uviđaj je u toku. Vraćamo se uskoro.“ I nek ti je bog na pomoći. Ako sve prođe kako treba, a daće bog, eto vam stana i svih stvari, ali, znaj da ima i rizika. Opet, ko ne rizikira ne profitira, jer ako u stan upadne neko od tvojih kad moji nagule, trebaće deset godina da ga izgoniš. Pa ti kako hoš! Hajmo sad. Vrijeme je da ideš tamo. Kod svojih.

Dođoše do mosta. Mitar se napravio hladan kao svaki službeni policajac. Namrštio se da kolege ništa ne primjete. Ne pruži mu ni ruku. Glasno će:

–        Eto bre Turčine, jesi li se lepo nagledo Grbavice? Ako jesi ne zaboravi da je Grbavica bila naša, da jeste i da će ostati. Da sam ja na tvom mestu ne bi više dolazio i čačko mečku u pičku…reče glasno da sve kolege čuju.

Reuf ukapira išaret. Pokunji se, poprti one poduplane kese koje samo što ne pucaju. Urezale su mu se u dlanove.

–        Eheheeee! Hoćeš li se sad najesti gladni Mujoooo? Najedi se naše muke, useri se do vrata, crkni u vlastitim balinskim govnima  – povika za njim jedan od mlađih policajaca, dok su se stariji očigledno snebivali, zgledali izmeđuse i indikativno vrtili neodobravajućim glavama.

–        Papčina. Šljegljo. Neizlječiv. Sjebaće i njih njihovi papani i papanitis. Ko naši hojrati nas – u sebi će Reuf.

-Kraj slijedi u idućem nastavku-

 
Komentariši

Objavio/la na 08/12/2012 u Nekategorizirano

 

Komentari su isključeni.

 
%d bloggers like this: