RSS

San (6) – Samo što ne fasova degeneka. Oklagijom. Velikokalibarskom.

18 Dec


Priča li je, san li je, java li je? Ipak samo…..!

Piše: Nadan Filipović

Kad je bahno na vrata samo što ne dobi dobra degeneka. Ljuta sijeda. Ko zolj. Zaklepeta ko mitraljez. Rafalno. Dere se, samo što joj proteza ne izleti iz zapjenjene gubice. Reuf okrenuo svoje napaćene oči k plafonu i ni mukajat. Samo povremeno, što je sigurno sigurno, kibne velikokalibarsku oklagiju koja se prijeteći krije i vreba ga iza njenih sinemaskop zovagu čijim dimenzijama nikakav rat ne bi mogao dohakati. Skuturio se kraj vrata na rezonskoj distanci, a oznojena mu ruka na šteki. 

–        Gdje si mahnitove mahniti? Nadigla sam sve na noge da te traže. Đe si londro vascjeli dan? Ma saću te….

No, brk joj se nasmija kad ugleda kese oko njegovih nogu, pa na brzaka promijeni ploču:

–        Joj crn Reufe, da bolan ne bio nisi kaku banku obio? Da se ba nisi učlanio u esdea? Odaklen ti ovlika hapa? Žiku ti cigara! Šteka na šteki. Apsolutno fantastično, kako onaj Emirov cigoš jednom kaza na televizoru. 

–        Hade ba, ne budalesaj. Čista sreća i nafaka. Vratio mi Midho dvjestotrijes maraka. Ja te pare već halalio jerbo je Mirso bježo od mene đe god bi me na vidiku vidi, bježo gore neg od četničkog snajpera. Nije imo, pa se stidijo! I sjetio se, hvala bogu, al sad se opario, pravo. Dobro ga ujagmih! Fali se, poslo mu sin milju i po iz Njemačke. Po nakom Njemcu. Nakav kođoja novinar, al ja sve kontam njihov špijon. Al asli pošten. Nije sebi ništa otkinio. Pa kad povratih taj dug velim hade da kupim štogoderce da se konačno ko ljudi najedemo. Nakon tolko vremena. Jel došla kaka novčana uputnica od vlašine i Lamije?

–        Jok! Pa poslali su prije mjesec dana. Ne mogu slat svaki dan. I nemoj okolo laprdat vlah-vlah. Šuti ba o njemu. Ko da ga nejma. On će nam morebit bit otežavajuća okolnost nakon razdjelbe. Valja nama sa našim živit. Svak će sebi, kako vrijeme ode. Mi šnjima hoćemo. Oni snama neće. Nema tu nafake. Biće razdjelba. Bez krvi ako prođe jamda će bit znak da je Allah dželešanuhu opet makar jednim okom na Bosnicu zent bacio. Dočim, onog mirnodopskog mira šta je bio nema više. I sljepu insanu je jasno da se mi ni u vlaha, a ni u latina tuspasit nemremo, a ni oni u nas. Tako nam je.  

Zglave mu nije palo na pamet da joj „prijavi“ one marke i dolare iz stana što mu je Mitar vratio. Garant bi namah povilenila i pošla angro trošit. Neka ih u šteku. Gdje da guticu zašnjira? Moraće se dobro prekontat, jer iz iskustva zna da Behkica lovu nanjuši baš ko istarski domuz-specijalac tartufe. I bolje.

Gladan li je u žene drob, gladne su njojzi i oči! Oba. Nisu džabe, kako je stariji svjet pričo, naši sarajevski Jevreji uvijek gonili ženu da se dobro nahališe prija neg će u čaršiju krenut da pazari. Znači, najtijeprvije sit drob i spisak njojzi u mubarek rukice, đozluke pojake na okice, pa onda nema pazarivanja budaleština. Najbolje je da joj svaki dan zakukucka – joooj, nema se, nemere se…biće poslije, sabur! Jaštaradi!

Dani su se i dalje tromo vukli pored ljudi sa već skamenjenom patinom čekanja na licu. Sarajlije čekaju svoga Godoa!

Kad jedan dan telefon učini zvrnd, zvrnd, zvrnd. Skoči i prihvati se slušalice. Mitar. Nazvao ga je na kraju roka koji je postavio Karl Bildt.

–        Sutra. Jesil čuo? Sutra. Tačno u dva kad mi je smjena. Ne kasni. Ni minute. Meni je zadnji dan. Nalazimo se na Vrbanji. Ne dođeš li, pozdravi se sa stvarima. Ovdje haraju pljačkaši koji hoće da se namire prije odlaska. Niko im ništa nit hoće, a nit može…

Nacrto se tačno u dva. Nasred vrbanjskog mosta Mitar. Mahnu mu da dođe. Pređe. Ovaj put nije bilo nikakvih papira. Taj se dan Vrbanja opet zamandali. Niko ni tamo, ni vam. Samo UNPROFOR. Nekoliko dana je bilo pravo guravo. Panika i bijes. Kamioni, tamići, zastavice, traktori, prikolice. Sve puno da punije ne može biti. Na nekim prikolicama mrtvački sanduci. Vađeni mrtvi koji s ovim krvoprolićem nisu imali ama baš nikakve veze. Svi idu u srpsku. I živi, i kosti, bog da živim vake grijehe prosti.

Policija i vojska je čak, po potrebi, i kundacima gonila one rijetke Srbe koji su htjeli ostati na Grbavici. Kako se sa prljavom vodom prolije i dijete iz tekneta, tako je i većina onih autohtonih grbavičkih Srba potjerana na put bez povratka.

Ostalo je bilo sve po dogovoru. Mitar je izvana zaključao sve četiri brave, a onda ključeve ubacio kroz otvor za pisma. Reuf je iznutra postavio dvije poprečne štange preko vrata i zakačio ih baglamama za štok. To je s Mitrom četiri-pet puta istrenirao. Ako budu provaljivali vala ima da se namuče. Neće valjda. Naslonio se na vrata i slušao. Iseljavanje je išlo više silom, nego milom. Čuo se ženski i dječji plač na stepeništu, treštale su kletve i svi sveci, a bog je postao najčešći seksualni objekt. Odjednom se sve utiša. Kasnije je čuo korake po stepeništu. Neki zastadoše pred vratima. Jedan kaže – Ovo je samo finta. Kakva vojna policija, kakvi bakrači. Daj vamo čekić i pajser da upadamo!

–        Ne budali! Najebaćemo. Dobro smo se namirili. I ovo što smo nakupili više je od očekivanog…Kombi već lego…nema se računa više pretovarat, a valja nam do Srbinja.

Prošla je noć, a sutra se na vratima započe lupa. Na prstima se došuljao do vrata. Proviri na špijunku. Policija! Pade mu kamen sa srca. Naši su! Skloni štange, otključa sve četiri brave. Skide lance. Otškrinu. Proviri. Trojica.

–        Štaš ti četničino ovde? Zar nisi nagulio sa svojom bandom?

–        Nisam četničina. Reuf sam.

–        Šta Reuf? Četnički špijun. Garant. Čim si šnjima bio i osto. Znamo mi take. Daj ključe da zaključamo i ideš s nama na ispitivanje na Marindvor.

–        Ma šta vam je ljudi, ako za Allaha dželehanuhu znate!?

–        Kakav ba Allah dželešanuhu! Nemoj sada Allaha zazivat. On ne radi u vanrednom stanju. On je ionako nas sve Bošnjake zaboravio. I njihovi bogovi su zaboravili latine i vlahe. Vala imaju i pravo. Nama svima treba nakav veterinarski, hajvanski bog, naprimjer u obliku junfera bikonje oštrorogatog sa onih našijeh soskih korida, bijesan zaobadač, a ne normalan bog. Nego, nemoj nam ba zapričave. I ne ponašaj se više ako neš degeneka i ne mudruj tude. Pape na nogice, pa hajmo pa-pa!

Reuf u sebi konta – „Joj papaka! Oklen su ovi šljegli?“

Doveli ga u marindvorsku stanicu. Ispitivali ga. Pošteno rečeno, nisu marisali. Ni zamahnuli. Kako je sve objasnio, a još najviše zahvaljujući starosti, pustiše ga. Međutim, po pogledima i stalnim došaptavanjima gentera i uniformisanih drotova aščarile je vidio da mu ne vjeruju. Previše je bila fantastična ta njegova priča.

Vratio se u stan. Polako je pijuckao Rubin vinjak i mezio nepodgrijani haše. Goveđi? Ma kaki. Trofazni. Taj se potrefio! Nije ni pomišljao da legne u tim grbavim grbavičkim noćima  zauzimanja „oslobođenog“ stambenog prostora. Mogao bi ga san prevariti, a tada zauzimači mogu upasti i eto ti partaja-sustanara makar pet godinica. Odrincaće po danu. Nako u odjeći, s jednim načuljenim uhom.

Čuli su se koraci po stepeništu. Gore dole, gore dole. Neko mu je oko ponoći zalupo na vrata, a on se snađe i povika: „Već zauzeto. Stante, ehaaaa! Borac armije beha. Sedmorica smo. Muzafereeee, dajder mi dodaj papovku da vidim ko je…Čekaaaaj jarane, saću jaaaa…samo ta repetiram..“ Odoše. Noć se odužila ko kišna dova u Gornjoj Maoči. Jutro se nekako nevoljko dovuklo na nagrđenu Grbavicu.

Zaredali su dani opštenarodne euforije zbog nepucanja, struje, vode, danonočno otvorenih kafića, kahvića, birtija, muzika, euforije koja će se polako, s vremenom istopiti kao februarska ledenica. Uskoro će se pokazati da je stvarnost pred njima užas jedan, tipa sa zla na gore. I sve gore.

Mitar mu se javio nakon dva mjeseca. Kazao mu da radi kao granični policajac u Višegradu. Baš Reufu bilo drago što se Mitar lijepo snašo. Nije prošlo ni pola godine a Mitar dobi otkaz. Tehnološki višak. Ne bi posla zijanio da je na radnom mjestu poštovo onu materinu, ali malo izmjenjenu, a la vako  – „sine gledat i pregledat nemoj, pa se ne boj“. Bio previše ažuran, igro se pravog carinika, nepodmitljivog državnog službenika čelična karaktera, te iznendano postade „tehnološki višak“. Sevep otkazu je bila situacija kad je pokušao da skine očigledno lažnu plombu sa jednog šlepera i da sve pretrkelja i uporedi sa „carinskom deklaracijom“. Nije blećak ni primijetio da su se sve kolege carinici i policajci odjednom izgubili. Prosto isparili. Valjda su znali da je to jedan od onih nedodirljivih šlepera. I ne samo da mu je šofer jebo sve po spisku, prijetio mu neurohirurgijom i pošo na njega montiračem, već ga je i šef smjene izružio na pasja preskakala napavši ga što nos gura tamo gdje mu nije mjesto, te da nekada treba i zažmiriti. Reče mu – „Sjedi ovde na ovu stolicu kod vrata i ne miči se. Ne radi ništa. Slušaj radio. Čitaj novine. Kompjuter da dotako nisi. Samo do vecea možeš otić! Jes čuo majmune majmunagiću što svoju radoznalu njušku guraš tamo đe joj nije mjesto?“

Žalio se ministarstvu u Banjoj Luci. Nakitio. Ljudi moji, znate li šta se ovde radi? Pa ovde se radi o čistom lopovluku! Golemom švercu! Heeej! Đe ste? Dolazite. Hapsite!

Ni mukajat. Mislio, valjda su zaprimili, pa obrađuju. Sve čeka da se pred carinarnicom zaustave policijska auta i iz njih izlete srpski Elioti Nesovi i na podugačak sinđir čvrsto povežu sve carinike, a na vrhu lanca šefa Vojislava od stodvajest kila i vlasnika osam kuća i dva-tri kafića. Sve jedan kroz jedan, a prije klanja bio poštar na Tomos-mopediću. Seoski. Eeeee, njega bi da vidi s pogolemom željeznom kuglom na nožnoj bukagiji. Bože pravde!

Sjedeći besposlen sanjao je otvorenih očiju kako mu u banjolučkim Banskim dverima Bilja Plavšić kači orden Karađorđeve zvijezde prvog reda o rever, onaj kraj srca junačkog. Fiksira ga onim svojim čeličnoplavim očima. I to požudno. On skreće pogled dole, prema ulaštenom parketu. Grli ga i tri puta ljubi i veli mu „Dok je takvih carinika u republici srpskoj ne moramo se mi Srbi bojati za svoju budućnost. Bravo Mitre i bog ti pomogo junačino…“ Trznu se i uze papirnu maramicu da obriše Biljin karmin sa obraza, jer je taj daydreaming bio kao onaj najdublji, noćni. U stvari, „probudi“ ga glas šefa Voje koji dreknu „Mrš otalen desno smetalo. U čošak, lezileboviću!“

Ne prođe pun mjesec a Milijana ga dočeka sa kuvertom i u njoj riješenjem o privremenom slanju na čekanje. Piše: „Gospodine Čeranić, obavešatavamo Vas da zbog momentalno prolazne teške finansijske situacije moramo smanjiti broj….čim iskrsne neko radno mesto mi ćemo Vas hitno nazvati da dođete na posao…“

Peh za pehom. Milijana opet pobacila. A njemu čekanje, odnosno malkice uljepšano napisan otkaz sa udicom a na njoj najbolji mamac na koji se svako kači. Nada.

Gdje li je? Mitar. Ne zna. A plaho bi volio da mu se javi. Čovjek. Baš komadina čojeka, materina sina, sina stare mirnodopske seljanke u koje je završio kućni „fakultet“ djetinjstva, bez kojeg su kasnije sve diplome, titule i najzvučnija zvanja, najobičnija sranja. Slabo je u četnike svojom voljom išo onaj u čijoj kući Sveti Đorđe ubija aždahu, a oči ukućana glede u zaštitnika Đorđa pobožno. Netrepćući. Iskreno pobožno glede uz mrmor molitve koja se utapa u tamjan. Ali, i Đorđe omanu. A ona šaka seoskih komunjara sva poletila u četnike, a Ratko, predsjednik mjesne zajednice, prozva sam sebe vojvodom vrišteći po selu – „Kolji Turkeeee!“        

I tako se završi ova priča koja će većini biti u rangu fantastike. Pisac? Valjda život. A možda je i istinita? Pričo mojoj materi nakav čojek. More bit lago, morebit dodo. Šta ja znam.

-Kraj-

 
Komentariši

Objavio/la na 18/12/2012 u Nekategorizirano

 

Komentari su isključeni.

 
%d bloggers like this: