RSS

Pahuljice kao šampon za kosu

02 Oct

sasko2

Napisao: Saško Fetahagić

Palošu Etdinu, heroju koji je preživio pakao Otesa….

Svako jutro, zorom, razmile se na obje strane Igmana ovi koji imaju rodbine i prijatelja u obližnjim naseljima. Sve po rasporedu i dogovoru sa komandirima. Vrate se na vrijeme. Isti dan, predveče. Puni novih habera i selama za rodbinu. Jedni donose i kese sa “onim što se našlo” za sebe i svoju porodicu. Drugi, kažu nisu ponijeli jer nećemo još kući, al’ će ići opet. Oni treći što su silazili u Butmir i Sokolovića – koloniju našli se i na pijaci. Kažu sve duplo jeftinije nego u Saraj’vu, a ima i stvari koje kod nas ne možeš ni sanjati, a kamo li živim okom vidjeti.

A svi nam, baš svi, probiše glavu pričom o kupanju i tom meraku. Vode imaš koliko hoćeš, nije ono dva-tri litra. Ne moraš misliti dokle će doteći. Voda topla, može i vruča, ako ti je čeif. Sobe ugrijane… …još da se može i prespavati.

 Uz pahuljice

Kontam, mora postojati neko rješenje i za mene u tom pogledu. Sa svima sam dobar, ali me niko ne zove sa sobom. Vjerovatno svako ima valjane razloge. Ama, neću nikoga moliti. Sam ću se snaći. Vode ima dovoljno, a može se otopiti i snijeg, imamo i velike lonce. U bajti se svakako loži i voda se može ugrijati. A unutra je ionako vruče. Našao sam neke cipeletine, malo ih preuredio, pa sad imam i “ljetne papuće”. Ne trebam pomoć. Sam ću, pa kako ispadne. I tako počnem, pripremim sve pa i sebe i trči van’ na snijeg. Jedan dan se operem do pasa, pa utrčim u bajtu. Drugi dan se operem ispod pasa, pa opet utrčim unutra, u toplo. Treći dan se pripremam i mislim smijem li oprati glavu i kosu. Prije dvije godine imao sam upalu živca na lijevoj strani lica. Bijaše strašna hladnoća, a mi na liniji u hotelu Bristol.

U bajtu ulazi Samir – “Čuo sam šta se ovdje radi pa sam doš’o k’o prvo da vidim jel’ to tačno. A evo i da se nađem pri ruci, mogu ti polijevati vodu.”

Izgleda da je to bio onaj milligram koji sam čekao, što prevagnu i ja počeh ubjeđivati sam sebe da neće biti problema. Pomislih, šta ću sad’ . Ne mogu nazad. Pristanem. Izađemo vani i samo što sam skvasio kosu počeše prolijetati pahuljice. Sve jače i jače. Sve više i više. Kao rojevi oko glave.

–       “Eto, sad imaš i šampon kakav niko nikad nije koristio” – odmah će spremno Samir.

Nisam se ni požurivao, valjda zbog nekog čudnog osjećaja koji mi se javi i podsjeti na one noćne tekme na male. Mi u potkošuljama, a snijeg do koljena, i ne prestaje sipati … Mislim još samo da mi je, ona prije dvadesetak godina obavezna, kuhana rakija – ma gdje bi mi bio kraj…Ne bi je, na moju žalost, ali sve prođe u najboljem redu.

Ostalo nam još sedam dana da provedemo na Igmanu. Oteglo se ko ciganska godina. Spori dani. Neki borci se vraćaju iz Sokolović – kolonije i ja se zataknem u tom društvu sa komandirom čete Amirom Selimovićem. Razmjeniše nekoliko rečenica. Odoše zajedno u komandu. Iz tog šturog razgovora shvatih da će nam neko nešto pomoći. Nemam pojma šta? Ali taj neko je Esad Mulahasanović, koga spomenuše kao pomoćnika komandanta za logistiku dole neke brigade. Znam čovjeka. Radili smo zajedno u Unioninvestu. Bio je sposoban rukovodilac gradilišta i često je kontaktirao sa nama u Sektoru pripreme. Eto razloga da i ja malo protegnem noge. Svratiću i na tu pijacu. Možda ću nešto i kupiti za ponijeti kući. Jest’ da se treba pješačiti možda i sedam sati, svakako u oba pravca, ali kad mogu drugi ….. I zaključim da ću sutra ujutro tražiti od komandira odobrenje.

A sutra nas Samir sabra po završetku naše smjene. “Imam dobre vijesti” – kaže – “Naš vod je u pripremi slijedećih sedam dana, što znači do smjene našeg bataljona i povratka u Saraj’vo. Što će reći, mi ne idemo više na liniju i u rovove. Zašto i kako, za nas je nevažno.” Pročita pet imena – “Ovi što ih pročitah mogu kući, ali se moraju vratiti na primopredaju naše linije kada moramo biti u punom sastavu.”

Prozvani odlepršaše u sekudni. Odmah mi je bilo jasno da su bili u toku svega, a kasnije sam odgonetnuo da su upotrebljeni za unošenje privatne robe u Grad, a nagrada je sedam dana kući.

Pitam – ”Šta je sa mnom? Ovi obilazili rodbinu i prijatelje i sad odoše, a ja nigdje ne mrdam?

Samir će spremno, kao da je znao šta ću pitati – ”Ti možeš u Sokolović – koloniju. Do večere da si nazad!”

“Dobro to, a što ne mogu kući?” – doupitah.

Samir samo odbrusi – ”Ne možeš.” I nestade.

Nas nekoliko drugara začas se skotrljasmo niz Igman. Oni će da prošvrljaju po pijaci i malo okolo. Ja lako nađoh tu komandu brigade gdje je lociran i Eso. Nije tu. Kažu mi da je otišao na neki sastanak na višem nivou. Vratiće se, ali ne znaju kada. Čekam. Dali mi i kafu. Pravu. Prođe i sat, a onaj mi stražar kaže: ”Jarane, ako nije došao do sada, male su šanse da će danas navraćati. Bolje ti je dođi sutra.”

Kad malo razmislih i jest’ tako. Doći ću drugi put, pa šta da radim sedam dana u pripremi. Nađem one svoje pajdaše. Već znaju šta, kako i gdje kupiti. Pošto nemah određene želje provodaše me okolo. Kupih i ja nešto. Nerado. Sve mislim, dolaziću opet.

Uzbrdo je bilo mnogo teže. Ali, mir, bez granata i pucanja, i pokoja šala olakšavaju koračanje olovnim mi nogama. Ostali su duplo mlađi i čini mi se kao da lete. Malo, malo pa me sačekuju. Dođosmo na vrijeme.

“Sredio sam da i ti možeš kući do primopredaje naše linije za sedam dana.” – šapće mi Samir – “Ostali ne moraju znati. Možda se nećeš trebati ni vraćati. Bićeš obaviješten telefonom iz komande šta ti valja raditi.”

“Ako niko ne zove? – upitah.

“Ništa. Ostani kuci. Kad se svi vratimo u Grad ja ću te zvati da ti dam novi raspored.”

“Kad mogu ići?”

“Sad.“

Smijulji se na njemu svojstven način. Drago mu što me šalje kući, a čini mi se još draže što me doveo u bezizlaznu situaciju. Veli mi – ”Bolje ti je sutra. Možda i možeš, svakako ako odmah kreneš, stiči do tunela prije mraka. Pitanje je veliko? Ama, nahod’o si se za danas.”

“Onda vozdra” – napravih nekoliko koraka, pa se napola okrenuh:”Mogu, mogu, moj Bahtiću. Nemaš pojma šta se sve može, a ni ne veli se džabe da nema udarca bez starca!”

 

Epilog:

Prošao sam kroz tunel istu noć sa nekom drugom brigadom. Potpuno sam bio zaboravio na Esada Mulahasanovića. Potpuno sam bio zaboravio na plan kupovine potrepština za kuću.

Sedmi dan ujutro neko iz komande na Stupu zvao telefonom. Nisam bio u kući. Dina primila poruku da trebam biti u jedanaest sati pred tunelom. Objasnila im da me ne može do podne nikako obavijestiti. Ostalo je na tome da barem pokuša, a bezbeli da nije uspjela.

Kasnije doznam da je Samir Bahtić dobio opkladu jer je igrao na mene. Jedini je on iz komande tvrdio da čim mi kaže da mogu kući da ću isti čas to pravo iskoristiti i vratiti se prema tunelu i Sarajevu. Poslije mi kaza:”Nisam vjerovao da možes toliko pješačiti, ali sam morao biti protiv onih guzonja.”

 
Komentariši

Objavio/la na 02/10/2013 u Nekategorizirano

 

Komentari su isključeni.