RSS

Zvijezdi u pohode – ići ili ne ići

19 Oct

sasko2

Napisao: Saško Fetahagić

Zvijezda planinaZvijezda planina

Nikoli Bosniću

Negdje u ljeto 1994. godine sakupilo nas borce u veliku halu na Stupu 2. Vraćamo se kući sa linije. Prije nego što smo krenuli obrati nam se Janja, komandant našeg bataljona. Obično su smjene prolazile bez ovakvih skupova. Nismo se nešto uredno postrojili,ali ipak stojimo nekako grupisani po četama i vodovima. A ni Janja nije rekao ništa posebno. Pozdravio nas je i zahvalio na svemu što smo do sada pružili. Najavio nam je odlazak na teren u trajanju između trideset i četrdeset i pet dana. Polazak je za četiri dana. Bićemo na planini Zvijezda, iza Vareša. Sve smo to znali i prije dolaska u ovu halu. Kaže, zna da je teško ostaviti porodicu, naročito malu djecu bez očeve pažnje i stalne brige da imaju makar osnovno što trebaju, hranu i odjeću. Govori Janja, a ja i ne slušam baš pazljivo..

Na moment, po ko zna koji put, pokušavam se uvući u taj dječiji svijet. Šta li se sve dešava u malenom biću? Čime li se puni taj raspoloživi prostor u glavama i dušama najnevinijih od svih nevinih? Kako će izgledati za deset godina, ako prežive sve ovo? Fizički i mentalno zdravi? Da li će biti normalni? Meni ništa neće biti nenormalno nakon ovog užasa..I mislim, važnije su mame, neka su bar one uz njih. Mame čine čuda. Dobro, i očevi igraju svoju ulogu, pomažu..ako ništa svojim prisustvom daju neki osjećaj sigurnosti. Ali, onda odu u odbranu grada, da odrade to za šta su zaduženi. Nije lako, ali ipak je to jednostavno – četnik ne smije proći u grad. I tačka! A na majkama je sve ostalo. Treba stalno brižljivo paziti na dijete da bi se sačuvalo u životu, da ostane u jednom komadu i zdravo, a ne sputavati ga previše. Znači, trebaju mu dozvoliti druženje sa drugom djecom, igru, izlazak gdje i kada je moguće. Kako, kada je samo sigurno da je svaka sekunda neizvjesna granica između života i smrti? Kako održavati taj porodični život da izgleda kao normalan, kad je sve daleko od ikakve normale? Kako održavati čistoću i prati sve što treba da se pere, a vode ima samo na kapljice? Kako i na čemu kuhati? Kako praviti pitu od ništa, kolač od ništa? I svako drugo jelo. od ništa. Kad bi nam ovi iz komande dali bilo šta od čega bi žene sigurno zgotovile neki novi specijalitet da može da se jede…sa uživanjem.

Onda začujem glas iz dubine hale:

“Možemo li mi dobiti bar malo pomoći u hrani da ostavimo u kući makar nešto kad pođemo. Eto, moja djeca stvarno nemaju šta da jedu.”

“Boli me k.. što tvoji nemaju šta jesti.” – kratko i grubo uzvrati Janja.

Tajac.

Nikola Bosnić prekinu tišinu: “Ima li kakvih čizama za nas? Poderalo se i ono što smo imali. Ja stvarno ne znam u čemu ću na teren .. nemam šta na noge.?”

“Boli me k.. što ti nemaš šta na noge.” – kratko i jasno će Janja.

Muk. Muha bi se mogla čuti.

Ne znam ni kako se ovo druženje završi…ako se završilo? Koračamo nama dobro poznatim, kao sigurnijim ulicama i prečicama. Treba prepješačiti skoro deset kilometara do Koševskg brda. I imati sreće da te šta sa okolnih brda ne strefi. A ni sreća se ne može zalijepiti uz tebe do u beskonačnost, jednom se mora odlijepiti. Pitanje je samo dana, sata – kada? Raja priča između sebe i komentariše grube, ali veoma precizne odgovore našeg komandanta. Meni neprekidno odzvanja ono Janjino – “Boli me k..” Tutnji u ušima, al’ ponešto i čujem.Neki predlažu da ne bi trebali ni ići na teren dok nam ne daju hrane za porodice. Ima i onih koji kažu da hrane nema, jer da ima valjda bi nam je podijelili.

Ferid Alimanović je najbučniji. Glasno pita -“Kako je komandant Čaušević dijelio hranu po jednom borcu koga mi odredimo iz svake grupe i to pri svakom povratku sa linije? Znači, hrane je bilo i prije godinu dana, pa sada mora da ima više, jeb'o ga ti! Nego treba njima još, još da zgrću u svoje džepove, još..malo im ovo do sada što su se nahapali.”

Mahmut ga gurka ramenom ne bi li ga malo smirio, ali Ferid se neda pa nastavlja:”Ja svakako ne idem. Ako njega boli ona stvar za mene, i mene automatski boli ona stvar za njega.”

“Eeee, stani malo, ako ti ne dođeš narušavaš borbenu gotovost i moral, a time i našu odbranu. Znači pomažeš četnicima.” – dobaci mu neko sa strane.

“Pomaže im on, jebo te on, a i ti njega. Naš komandant Čaušević je bio pravi čova, pa tek onda sve ostalo. Zato su ga i gurnuli negdje na stranu.”

Tako ta priča ide u krug. Neki su čas za jedno, čas za drugo, ali Ferid se ukopitio na istoj poziciji i tvrdi:”Ja ne idem, nek me i jebu.”

“Možda bi to neko i volio.” – provociraju ga i dalje, vjerovatno da bi lakše podnijeli tu nepravdu i uvredu. Pokazujem mu na njegove tene. Kao odvezale se, a nisu. I on skonta šta mu išaretim, vidje da je pričati uzalud, da je prećer'o, pa zaostade da sveže pertlu.

Ne učestvujem u čitavoj priči, ali nešto kontam, stvarno šta bi Janji, ako mu je išta i bilo. Jednostavno je takav. Grub i tvrd. Takva mu je japija. Znali smo da je na nas red za odlazak prema Varešu i to smo normalno prihvatali.. A dokle čovjek može pasti da bi još ostao čovjek?

Ima nešto u onome što često govori Asim Pejković – “Ma, četnici nam ne mogu ništa, ko im jebe mater. Ali, ovi naši će sjebati i nas i sve naše.”

Koračamo tako sve brže i brže, valjda zato što smo sve bliže kućama, gdje opet ne znaš šta te čeka. A pričamo sve manje, jer je manje novih argumenata i šala. Izdvajaju se pojedinci prema mjestu stanovanja i kako se približavamo Koševskom brdu grupa je sve manja. Na raskršću prije Osnovne škole “Franjo Kluz” rastajemo se Mahmut, Nikola i ja.

“Ne shvatih nešto da li smo se dogovorili da ne idemo, ili nismo. Nisam baš ni slušao sve. možda sam nešto propustio?” – upitah.

“Nismo” – kaže Mahmut – “svako ostao pri svome mišljenju i odlučit će sam za sebe.”

“Ići ili ne ići, pitanje je sada. Džaba ti dileme. Ja moram ići, bez obzira na sve. ” – kaže Nikola – “Ima ih tamo koji jedva čekaju da nešto prikače uz moje ime.”

Mi šutimo. Nije Nikoli lako. Mnogi od naših mu ne vjeruju. Duše zatrovane misle da je četnik u našim redovima. A oni, k'o biva njegovi, da ga uhvate? Pekli bi ga na ražnju.

Kako me vrijeme polako udaljava od tih ružnih uspomene, Nikoli i svim Srbima koji su od srca stali na stranu Države BiH, sve više skidam kapu i klanjam im se do zemlje. Ljudi su to! Prave komadine od ljudi.

 
Komentariši

Objavio/la na 19/10/2013 u Nekategorizirano

 

Komentari su isključeni.

 
%d bloggers like this: